Besmisao tehničkih karakteristika kao osnova tenderskog zahteva javnih nabavki

Poslednjih dana otkako sam počeo da se bavim javnim nabavkama suočavam se sa neverovatnom situacijom – pokušavam naime da ugovrnom organu objasnim razliku između funkcionalnih i tehničkih karakteristika uređaja koji se nabavljaju u okviru jedne javne nabavke. Konkretno, ugovrni organ je raspisao nabavku u kojem je kao bitna karaktristika računara i praktično eliminacioni faktor kojim se eleminišu pojedini proizvođači navo nazivno napajanje računara. Iz prepiske sa ugovornim organom očigledno je da isti koristi ovu karakteristiku kao način da se zaključa projekat za nekog dobavljača, odnosno, proizvođača. Ovo je uobičajena praksa izvrdavanja principa javnih nabavki. Pronađete jedinstvenu karakteristiku opreme koju poručujete i unapred najavite projekat proizvođaču, a zatim čekate. Mogu se desiti samo dve stvari: da oni koji preuzmu dokumentaciju prepoznaju traženu robu i usluge, odnosno, projekat i budu obavešteni da za dotičnu nabavku od proizvođača ne mogu dobiti ponudu ili da se žale, a onda neko iz ugovrnog organa redom, često sa ne baš suvislim objašnjenjima odbija pitanja, žalbe i predloge drugih potencijalnih ponuđača za ekvivalente robe i usluge – čak i ako su one znatno povoljnije po ugovrni organ od onih koje želi da nabavi.

Nastranu činjenica da u presales postupku prema zakonu o javnim nabavkama nije ostavljena mogućnost transparentnog audita iza kojeg bi sledilo projektovanje specifičnog rešenja koje bi najviše odgovaralo potrebama ugovrnog organa, ali insistriranje na potpuno nesuvislim tehničkim karakteristikama za tražene robe i usluge pomenuti zakon stavlja van svakog logičkog smisla.

U pomenutoj prepisci koju već par sedmica vodim sa dotičnim ugovorinim organom pokušavam da im objasnim razliku između funkcionalnih i tehničkih karakteristika, kao i činjenice da radne osobine uređaja zavise samo od funkcionalnih karakteristika, a da su tehničke karakteristike posledice izbora pri projektovanju uređaja, te da predstavljaju uslove radnog okruženja u kojem pomenuti uređaj treba da radi. Propisivanje tehničkih karakteristika kao zahteva javne nabavke ima dakle smisla samo i jedino ako se nabavljani uređaj i usluga moraju ukomponovati i prilagoditi za rad u nekom radnom okruženju i tehničkom sistemu koji već postoji pa se ne želi menjati ceo sistem zbog novih komponenti koji se u njega unose. Sa druge strane bilo koji zaokruženi tehnički sistem, posebno ako je u pitanju uređaj, već je projektovan, optimizovan, proizveden i kontreolisan tako da kad izađe na tržište sve njegove funkcionalne i tehničke karakteristike dovedene su u optimalni odnos. Odnosno za sam računar, odnosno njegove funkcionalne osobine potpuno je nebitno na kojem nivou nazivne snage radi njegovo napajanje. Napajanje se projektuje spram ugrađenih potrošača, odnosno, komponenti i karakteristika potrošnje pojedinih računarskih komponenti (procesor, memorija, HDD, grafika...) i optimizuje za konkretni hardver. Svi brend računari prošli su ovaj proces optimizacije i za njihove radne karakteristike ni na koji način ne utiče napajanje – odabrano napajanje u potpunosti zadovoljava uslove eksplatacije i insistiranje na većem napajanju nema smisla jer neutrošena električna energija dovodi do dodatnog zagrevanja pa ju je potrebno odvesti iz kućišta. Dakle, zabluda je da veće napajanje ima prednosti, jer je ima niži stepen radnog iskorištenja, veći je potrošač i principijelno ima nižu energetsku efikasnost. Ova zabluda je utoliko veća ukoliko je proizvođač uradio optimizaciju pre izbacivanja brend proizvoda na tržište. Uređaj sa manjim napajanjem nije nekvalitetniji, niti će slabije raditi, niti će kako sam uspeo da čujem od pojedinih pravnika koji su pisali odgovore na moje žalbe biti netačniji („imati smanjenu tačnost matematičkih operacija jer se procesor i memorija nedovoljno napajaju“). Sa durge strane brend uređaj sa višim napajanjem neće imati nikakve superiorne karakteristike u odnosu na predhodni jer je njegovo napajanje takođe optimizovano za potrošnju komponenti koje su u njega ugrađene, pa je onda nelogično da kao uslov kvaliteta bude navedena tehnička karakteristika nazivno napajanje računara. Ovo bi donekle i imalo smisla u slučajevima kada se ne radi optimizacija potrošnje na nivou ugrađenog hardvera pa se izborom većeg napajanja osiguravamo da smo obezbedili neometano i dovljno napajanje svih komponenti ali u konkretnom slučaju se traži brend računar poznatih tehničkih i funkcionalnih karakteristika pa to nikako ne može biti slučaj.   

Zanimljivo je i to da većina ljudi koji se bavi javnim nabavkama u ICT sektoru, a očigledno je to slučaj i u drugim sektorima, ne zna da u slučaju sistemskog pristupa odabiru rešenja postoji jasna hierarhija zahtevanih karakteristika po kojoj se prvo ispunjavaju uslovi postavljeni pred funkcionalne karakteristike, zatim tehničke karakteristike, pa karakteristike kvaliteta pri čemu se pod kvalitetom podrazumevaju dodatne tehničke podobnosti uređaja (MTBF, način i kvalitet izrade, MTTR, interoperabilnost sa drugim sistemima...) pa na kraju komercijalno finasijski uslovi pod kojima se roba i usluge nude. Nakon ovoga u slučaju sistemskog pristupa – koji očigledno skoro da se i ne koristi - ide analiza odnosa cena-efikasnost, pa tek tada sastavljanje predloga rang liste rešenja, umesto ovoga, javne nabavke se uglavnom oslanjaju na sledeći model – tenderskom specifikcijom propišu se minimalne tehničke karakteristike koje uređaji ili usluge moraju da zadovlje da bi bile uzete u razmatranje, a onda traži najjeftinije rešenje, odnosno, primenjuje kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude. Jasno je da za onoliko koliko se razlikuju ova dva modela toliko se razlikuju i domeni njihovih mogućih rešenja pa je jasno da je model primenjen u praksi takav da često dovodi do neadekvatinih i pogrešnih rešenja ne samo u smislu izbora rešenja, tehnologije, već u konkretnom slučaju i ekonomskih izbora.

Primer koji sam naveo kojim se pomoću nazivne snage napajanja računara odlučuje o valjanosti brand računara nije usamljen. Monogo češći primeri su vezani za nabavku vozila, gde je uobičajena praksa da se tenderskim zahtevom propiše snaga motora i/ili kubikaža motora, a ne neka od funkcionalnih karakteristika vozila. Naime, snaga motora nije u direktnoj vezi sa funkcionalnim karakteristikama vozila. O tome kako će se vozilo ponašati na putu pod opterećenjem zavisi prvenstveno od obrtnog momenta (koji je iako tehnička karakteristika u direktnoj vezi sa ponašanjem vozila na putu), koji se bar koliko je meni poznato tenderskim dokumentima skoro nikada ne propisuje. Takođe, kubikaža motora ima veze sa udobnošću u ekspataciji, prvenstveno elastičnošću motora i donekle potrošnjom, ali nije u direktnoj vezi ni sa snagom ni sa obrtnim momentom, jer se vrednosti istih mogu dobiti iz motora različite zapremine pomoću turbokompresora i direktnog ubrizgavanja goriva, te promene smese.

Neadekvatan pristup problemu nabavki i loše propisivanje zahteva za nabavkama od strane pravnika i ekonomista koji su uglavnom zaposleni u sektoru javnih nabavki donekle bi bio i razumljiv mada ne i opravdan kada su u pitanju robe opšte potrošnje gde usled marketinških kampanja često vladaju zabune i mitovi, ali postaje potpuno nejasan kada su u pitanju radne i industrijske mašine. Naime, za bager je od presudne važnosti koliko kubika koje gustine može da obradi u jedinici vremena, a ne snaga motora ili veličina rila i kašike (koje su bar neposredno vezane za funkcionalne osobine uređaja) ali razmak gusenica nema nikakve veze sa funkcionisanjem uređaja (čak ni objašnjenje o položaju centra mase ne stoji u potpunosti)

U slične tehničke karakteristike koje se obilato koriste za zaključavanje tendersa često se koriste i one koje se ne mogu realno primetiti, odnosno, one koji ljudska čula ne primećuju već se mogu detektovati samo tehničkim napravama. Insistiranje na istim potpuno je besmisleno, jer ako ljudsko uho ne može da čuje određene frekfrencije onda je potpuno nebitno da li ih i koliko verodostojno može reprodukovati menbrana nekog zvučnika. Realni funkcionalni zahtevi dakle mogu se ispuniti i drugačim, često jeftinijim uređajima ali se takvi usled zahteva iznetih u tenderski specifikacijama ne mogu nuditi.

Sve ovo i ne bi bilo toliko čudno da tokom poslednjih dana nisam iz prepiske shvatio da većina ljudi u sektoru javnih nabavki i ne zna za funkcionalne zahteve, te hierarhiju zadovoljenja zahteva i druge modele (osim onog koji sada primenjuju) ocena nuđenih rešenja. Ovo jsano govori o dve stvari: koliko je razbacivanje budžetskih sredstava i koji je nivo obaveštenosti (izbeći ću reći pismenosti) onih koji se ovim poslom bave. Kako je ovaj poslednji vrlo nizak onda i nečudi ogromna nenefikasnost i disipacija budžetskih sredstava te rapidno siromašenje društva koje ista izdvaja za zadovljenje opštih potreba državnih organa.